Šarplaninac Džeki

Šarplaninac Džeki rođen je na planini, stara kamena kuća, livade i šumarci bili su njegov dom. Bio je veći i snažniji od svojih sestara i braće iz legla.
Nemirno i radoznalo štene, koje je svojom njuškicom moralo sve da istraži i upozna se sa svima, sa kokoškama, koje su nesmetano lutale, sa kravama koje su ga radoznalo posmatrale, sa jarićima i kozama, odraslim psima.
Bilo je leto kada je upoznao nju , devojčicu nemirne kose i nemirnog duha, od prvog trenutka pa do kraja svog života, pripadao je samo njoj. Bili su nerazdvojni, svaki dan lutali beskrajnim livadama, šunjali se ispod senki stoletnog drveća, pratio je i čuvao dok je brala pečurke, rasli su zajedno, zajedno upadali u nevolje , bili tvrdoglavi, durili se, mirili se..
Sneg je padao danima, sve je bilo prekriveno dubokim belim pokrivačem, koji je škripao pod nogama.Džeki i njegova drugarica, šunjali su se i pratili tragove grupe lovaca . Trag je vodio do tajanstvene, mračne sume, kroz koju je jedva prodiralo bledo jutarnje svetlo. Džeki je bio uznemiren, osećao je opasnost, ali devojčica je tvrdoglavo nastavljala da prati tragove koji su vodili sve dublje u šumu. Njegov opominjući lavež nije je odvratio od njenog plana. Odjednom, osetila je kako tlo pod njenim nogama nestaje, padala je. Zbunjena i dobro ugruvana videla je da je upala u duboku rupu iz koje nije mogla da izađe. Džekijeva zabrinuta glava i lavež dali su joj snage da ne paniči i da suzbije strah koji je počeo da je obuzima. Šuma joj se činila jos mračnija, a srce je počelo da joj se ledi kada je čula iz daljine zavijanje vukova. Odjednom, šuštanje i buka, a Džekija nigde na vidiku, činilo joj se da prolaze sati , dok nije čula poznati duboki uzdah i videla dragu glavu kako se naginje prema njoj. Zubima je vukao debelu i dugačku granu, sirovu i jaku, koju je nevreme prethodnih dana verovatno polomilo. Glavom je gurao kraj grane sve dok ona nije svojim debljim delom završila u rupi. Lavež ohrabrenja i devojčica se uprkos tome što je noga mnogo bolela, spretno uzverala uz granu i izašla iz rupe, presrećna grleći svog vernog prijatelja.
Zabrinut pogled Džekijevih očiju i kratak opominjući lavež , ovog puta su bili dovoljni da ga posluša i zajedno sa njim se polako vrati kući.
Godine su prolazile, Džekiju su najdraža bila leta i zime, iako je porastao u velikog ponosnog psa od koga su mnogi zazirali, a ostali psi se bojali ili ga poštovali, tada je njegova drugarica dolazila i on je tada uvek bio onaj nestaško, srećan, jer su zajedno. Na zvuk njenog glasa zatrčao bi se mašući repom i iskeženim zubima , slika koja bi kod drugih izazvala jezu, a kod devojčice samo neizmernu sreću, dok bi naslanjao šape i glavu na njena ramena.
Jednog leta nije se pojavila, prošla je i zima nje nije bilo. Džeki je stario, posmatrao štence koji su rasli, učio ih ponašanju i hrabrosti, ali one živosti u njegovim očima više nije bilo. Ponovo su preletele godine, Džeki je bio starac, bio je bolestan, ali žudnja u njegovom srcu, nije mu dozvoljavala da ode.
Letnja vrućina i dosadno zujanje insekata, Džeki je dremao ispod hlada ogromnog hrasta, u jednom trenutku učinilo mu se da sa staze čuje voljeni glas, pridigao se na svojim staračkim nogama i načuljio uši:“ Da, sluh ga nije prevario. Da, to je ona, njen glas “ , a blagi povetarac doneo mi je njen poznati miris, ona se promenila, za njega je bila uvek ista.
Osećajući ogromnu snagu, potrčao je prema njoj, njegov moćni rep zaparao je vazduh još jednom, skočio je u njen zagrljaj ispunjen beskrajnom srećom i ljubavlju, zalajao da je pozdravi i poslednjim bljeskom svojih pametnih očiju pokaze svoju ljubav. Zvezde u njegovim očima su se ugasile…..

Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: