Šarplaninac Murdža

Nikada neću zaboraviti …

Jutro, a sunce već počelo da prži i obasjava kamene kućice rasute oko puta. Narod u jutarnjoj kupovini u prodavnici u centru sela, ćaskaju, neko ispija sok, neko pivo ispred prodavnice, bake tračare, momci zadirkuju devojke.

Odjednom, veseo žamor prekinut je histeričnim lajanjem, koje je dopiralo iz svih pravaca. Narod se uzmuvao, niko ne zna šta se dešava. U neko doba lavež sve glasniji, a na putu koji se spušta u selo dve siluete. Stari deda Stefa i njegov Murdža. Rešio deda da siđe do sela po namirnice i poveo svog vernog prijatelja Murdžu da mu pravi društvo.

Kakav je Murdža šarplaninac! Narod ućutao i gleda veličanstveni prizor. Sunce bije u Murdžina leđa, on stupa dostojanstveno, visoko podignute glave i raskošnog repa, dlaka mu sija, kao da je delić sunca u njoj, a njegove oči, pogled pametan, prodoran i plemenit, čini ti se da će sada progovoriti.

Na sigurnoj udaljenosti prate ih seoski psi i besomučno laju, najglasniji su oni najmanji. Murdža se i ne osvrće na njih, već ponosno ide svojim putem. U jednom trenutku, ohrabren lajanjem ostalih, usudi se jedan krupniji mužjak da pride bliže. Murdža je reagovao munjevito, okret i jedan duboki, strašan zvuk od koga se svima naježila koža i psima i ljudima, bio je dovoljan da se napasnik povuče savijenog repa i cvileći pobegne na sigurnu udaljenost.

Murdža nastavi kao da se ništa nije dogodilo, sačeka dedu da kupi šta treba i ispriča se sa ljudima, pa lagano, dostojanstveno, krenuše put planine.

Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: