Vidiš li ovo?

Crna, spaljena zemlja, prostire se dokle pogled doseže.  Nagoreli panjevi iz kojih se još uvek izvija dim, sablasno se naziru kroz gustu, tešku maglu.  Olovna tišina spustila se na mrtvi svet.  Dvadeset četiri  sata ranije sve je izgledalo drugačije…

Vazduh je bio ispunjen opojnim cvrkutom ptica, koji se mešao sa veselim žagorom ljudi.  Sočna zelena trava prekrivala je plodnu dolinu okruženu visokim stoletnim stablima, čije su se guste zelene krošnje zavodljivo njihale na blagom povetarcu.  Cvetovi su veselo pružali svoje male plave, žute i crvene glavice i gledali u nebo, smešeći se. Oblaci kao meke bele lađe, mirno su plovili nebeskim morem, dok su nestašni sunčevi zraci milovali ljude, koji su se šetali i smejali. Deca svih uzrasta su nestašno trčkarala  i igrala se sa svojim ljubimcima. Šarene prostirke, krasile su poznato izletničko mesto. Muzika koja se čula iz malih radio aparata, naglo je bila prekinuta.

Hladni glas iz kutije govorio je monotono, bez emocija o novoj nuklearnoj probi:

– Obaveštavamo stanovništvo, da nema mesta panici, naučnici su pronašli način da pomoću nuklearne fisije zakrpe rupe u atmosferi, trajaće samo par sekundi, čuće se prasak, nećete osetiti neke promene, ali za par sati ozonske rupe biće popunjene, a naša planeta će biti obnovljena, prijatan dan vam želimo.

Ljudi su se prvo zbunjeno pogledali , zatim se veseli žamor nastavio:

– Još jedna njihova igračka, koliko će još pokušavati? Prošli put se nije ništa čulo! Ma pusti te njihove priče, to je samo opravdanje za novac poreskih obveznika, koji troše!
Zebnja joj je stegla srce.  Prigrlila je bebu na svoje grudi, duga plava kosa rasula se kao plašt oko nežnog, lepog lica:

– Ne sviđa mi se ovo, suviše se igramo moćima koje nam ne pripadaju.
Osvrnula se oko sebe i videla stenu koja se kao školjka uvijala prema zemlji. Prišla joj je i drhtavo se priljubila uz hladne strane. Prijala joj je hladnoća drevnog kamena. Nesvesna onog što radi, spustila je nežno svoj dragoceni zamotuljak, najdublje što je mogla u maleni otvor u steni.

Odjednom,  užasno zujanje  ispunilo je vazduh.  Ljudi i životinje stali su kao zaleđeni u pola pokreta i gledali u nebo.

Mlada majka, bacila se istog sekunda preko otvora stene, štiteci  svojim telom dete:

– Ovo je kraj, Bože pomozi nam!

Potres, sve se zacrnilo, spustila se gusta magla i poznati svet nestao je kao rukom obrisan… Ničega više nema.  Nema ljudi, nema životinja, nema drveća, nema trave.   Svet je izgubio poznati oblik i boje.

– Šta je ovo? Gde je Zemlja koju znam? – sa velikim naporom osvrnula se oko sebe  – Ljudi su sve uništili!  Podigla je svoju polusprženu ruku prema olovnom nebu, iskolačila oko groteskno prekriveno patrljcima kože i iz suvog grla prolomio se neljudski krik: – Zašto si dozvolio? Vidiš li ovo, Bože!

Tišina, bez ijednog zvuka, gora od najveće buke, potrajala je nekoliko minuta, zatim se razlegao zahtevni, gladni plač bebe, koji je dopirao iz otvora u crnoj steni.

Објављено у Fantastika

Tags: , ,

Стална веза

Затворено за коментаре.